Први рад који објављујемо у овој рубрици је рад г-дина Дејана Спасојевића, који је добио прву награду на конкурсу које је наше Друштво било расписало 2012. године. Рад објављујемо без измена, али без фуснота.

Дејан Спасојевић

 ИРАН У СРБИЈИ, СРБИЈА У ИРАНУ

            Давно, веома давно, пре много хиљада година, постојала је земља у којој су живели људи који су себе сматрали синовима Божијим, светлосним људима, анђелима Божијим у телу, који су се међусобно ословљавали са AIRYA(Аријевац), што значи племенит. У тој земљи, због свог специфичног географског положаја, дан је трајао 9-10 месеци, а ноћ 2-3 месеца; клима је била врло пријатна, лета су била блага а зиме још блаже. Због обиља зеленила, воде и животиња звали су је Аријевски Рај. О тој земљи Авестa, света књига старих Иранаца, која поред Веда представља најстарије сачуване аријевске списе овако говори:“Прва и најбоља од свих земаља које створих ја, Ахура Мазда, беше Аирјана Ваеђо добре творевине. Тада се Ангра Маинју, пун смрти, томе супротстави. Даеваси створише велику змију и зиму. У тој земљи има десет зимских и два летња месеца. “Ахриман је у блиставо остварење Ахура Мазде пустио снег, лед и хладноћу као последицу кварења бивства тј. лажи. Тако је настао онај јединствени процес - сеоба, освајање нових области, покоравање и асимилација становништва – који је окончан тек у 19. веку наше ере. Аријевци су носили са собом сећање на своју првобитну домовину и доносили су са собом метафизичку и просвећујућу чистоту примордијалне арктичке религије, утемељујући мисао, култ, правду и дуалност у свему са чиме су долазили у додир. Временом се од тог народа одвојило више грана које су створиле разне цивилизације, културе, митове, обичаје и религије. Колико год те раскошне грађевине изгледале различито, саграђене су на истим темељима: на првобитној арктичкој, соларној религији и на сећању на свој завичај.
Као што нам наше српско и иранско предање (као, уосталом, и предања осталих аријевских, односно индоевропских народа) преноси, Синови Божији су напуштајући своју окополарну прапостојбину кренули на дуго путовање кроз простор и време, од Севера ка Југу, и од златног ка мрачном добу. Као што се светлост Сунца на његовом путу постепено гаси, да би када достигне најјужнију тачку - Дом таме, сасвим нестало, тако је и сакрално знање Синова Светлости, на путу њиховом, пало у „заборав“ тј. налази се у сфери психичких архетипова. Оно се распарчано чува и преноси митовима, легендама, народним причама и песмама, симболима, обредима, метафизичким доктринама и религијама, све до времена васкрсења будности аријевског човека, када ће бити обновљено у својој целовитости.
У Србији иранологија није баш развијена. До сад се нико није озбиљније позабавио упоредним истраживањем српске и иранске традиције, па ћемо ми овде изнети само неке од идеја, појмова, симбола и обичаја који су присутни и у иранском и у српском народном предању, у нашој старој као и садашњој религији. Озбиљнија иранолошка истраживања донела би много  значајнија и занимљивија открића,  а то превазилази оквире једног оваквог, такорећи, само информативног рада.
- Аријевац, човек уранске религиозности, погледа упртог у Небо, у Сунце (у своју унутрашњу светлост), одакле потичу и он и његове идеје, у природи само проналази погодне облике за испољавање и симболизацију својих идеја. За њега и кружење природе представља имитацију Божије судбине, или речима великог Евроазијског мислиоца Александра Дугина:“Година је кратки курс Метафизике који је Бог одржао човеку преко Космоса“. Само у том светлу нам постаје јасно због чега је Нова година највећи и најбитнији аријевски празник. Некада су сви аријевски народи тај празник Непобеђеног Сунца славили у време зимске краткодневице, у тренутку када се оно после боравка у најјужнијој тачки, у хтонском свету, односно своје смрти, мистериозно поново рађало и васкрсавало и окретало свом северном курсу. Нова година је симбол онога што ће се догодити на крају времена,  а то је поновно васпостављање основног, нормалног стања, примордијалног бивства , односно Царства Божијег. Касније су и Срби и Иранци почетак Нове године померали или на почетак пролећа, или на почетак јесени. Оно што је битно, јесте то да, кад год да су је празновали, обичаји и обреди су остали исти.
- Последње среде у години у целом Ирану се пале ватре. Људи запале седам ватри које прескачу. Они верују да тако терају демоне, а такође и сво зло које се током прошле године накупило у њима. Док скачу преко пламенова певају следеће стихове:
Моја жута боја је твоја а твоје црвенило је моје
Жута боја је симбол болести и несреће а црвена здравља и радости. Мајке са малом децом у наручју такође прескачу преко ових ватри и певају песму којом моле ватру да отера зле духове што даље од њих. У Србији постоје исти обичаји, где се ватре пале за многе празнике. Ватре се пале и прескачу, поред њих се игра, чак се и  стока протерује између њих. Сврха  паљења ватри је иста: заштита и очишћење од злих утицаја.
Стари Иранци као и стари Срби нису оличавали свог врховног Бога, него су га представљали као ватру на небу. Зато је она света и не сме се ничим упрљати  (код  нас Срба огњиште и ватра у њему такође не смеју оскврнути). За Иранце и Србе ватра има очишћујућу моћ. На дан страшног суда Божија Ватра искушава људе. Стара иранска реч за ватру је Атар, док Срби кажу Ватра.
-У Ирану неколико дана пред Нову годину једна особа обуче неку смешну црвену или шарену одећу, на главу стави велику капу, нагарави лице, врат и руке и онда правећи буку и певајући шаљиве песме, правећи гримасе и збијајући шале обилази куће. Он обавештава људе да стиже Нова година и због тога од њих добија поклоне. Тринаестог дана Нове године(последњег дана славља) Иранци рано ујутру напуштају своје домове и одлазе у природу. Они се тамо веселе, прскају једни друге водом, везују љуљашке на дрвеће и љуљају се на њима. Неудате девојке оставе мало колача испод траве а траву изнад вежу како би се што пре удале. Са истим обичајима се срећемо у Србији за време Беле недеље(последње седмице зимског периода). Тада су се кретале поворке прерушених људи нагарављених лица, који су правили буку, галамили, разуздано се понашали и скупљали дарове. Последњег дана Беле недеље људи би одлазили у поља, где би се шалили, веселили, певали и играли и љуљули на љуљашкама окаченим на дрвеће. Симболика је иста у Србији као и у Ирану: Учесници нагарављеног лица су инкарнација покојника, који буком и галамом најављују свој долазак, а непристојним понашањем моћ која је већа од моћи обичних људи. Њима су давани дарови како би се за узврат добило уздарје у породу, плодности стоке и усева...  Љуљање је магијска радња којом се тело ослобађа злих зимских духова.Тог дана се, као и за Ђурђевдан  љуљају на љуљашкама да би били здрави током године. Водом се чисте грехови, а то веровање је присутно и у ритуалном прању пре молитве и код Иранаца и код Срба, како у њиховим старим религијама, тако и у садашњим, а у хришћанству се користи и за свету тајну крштења.
- Стари Иранци су за Нову годину справљали један нарочити хлеб (Дорвон) који је у храмовима благосиљан, и од коги су сви узимали по залогај. Такође су сви, без обзира на пол и узраст, у име Ахура Мазде и Амеша Спенти узимали и седам гутљаја вина. Исти обичај постоји и данас код Срба, а у Хришћанству се приликом светог обреда такође причешћује хлебом и вином.
-  И у Ирану и у Србији Нова година је празник живота, радости, среће, плодности и  обиља. Тих дана Бог прашта људима њихове грехе, а људи, такође, праштају једни другима, и мире се са својим непријатељима.
- И код Иранаца и код Срба култ мртвих, култ предака је веома јак. Током године постоји неколико празника, за време којих душе предака долазе да посете своје рођаке. Стога се за њих пале ватре, које им олакшавају да пронађу пут до својих кућа, износе им се храна и дарови, и тих дана се на напушта кућа. Пример тих празника јесте и Бадње вече код Срба, односно Шаб-е Јалда код Иранаца. Храна која се износи том приликом (суво воће, коштуњави плодови, жито и вино) имају изразито хтонични карактер, и употребљавају се у култу покојника. Хлеб и каша од жита (такозвана панспермија) су мешовита жртва у плодовима, а вино се употребљава као замена за крв.
- Напоменули смо да су некада сви Аријевци славили Нову годину у време зимске краткодневице. У Ирану се и данас тај празник обележава. Наиме, док Срби обележавају Бадње вече и Божић (рођење Бога), Иранци у то исто време обележавају Шаб-е Јалда. Јалда такође значи рођење, и то је рођење Сунца, односно  касније Митре.
- Већ смо поменули стихове које Иранци певају док прескачу ватру:Моја жута боја је твоја а твоје црвенило је моје. У српском народу жута боја је између осталог такође симбол немоћи, болести и смрти, док црвена симболише Сунце, ватру, живот, здравље, одбија уроке, зле погледе, штити од демона. Уочи Ђурђевдана мајка завеже црвени и бели конац за дивљу ружу па их сутрадан одреши и веже деци око врата, а за дивљу ружу веже жути и црни конац и изговори: Остављам жутило, узимам црвенило, остављам црнило, узимам белило.
- Митра, Краљ и син Божији, се родио у пећини обасјаној светлошћу. Његово рођење је најавила звезда среће тј. комета. Овај мотив налазимо и у предању о парћанским краљевима. Наиме, парћански краљ је пре ступања на престо одлазио у пећину, у којој су му приступали поданици и славили га као новорођенче, односно дете натприродног, божанског порекла. Иранци су овај мотив Спаситеља и пећине пренели и у своју садашњу религију, па тако имамо веровање да дванаести, скривени Имам спава у некој пећини на планини и да ће се појавити на крају времена када се буде повела последња битка. Са истим веровањем сусрећемо се и у српском народном предању о легендарном јунаку Краљевићу Марку. И Исус Христ се родио обасјан светлошћу, његово рођење је такође најавила комета, а васкрсао је из гроба у стени. Гробнице четири владара у Накше Ростам-у су такође уклесане у стену и имају облик крста.
-На дан Страшног суда догодиће се и васкрсење душа. У маздаистичким верским текстовима можемо прочитати:“док своје последње тело не одену“, а то тело је оно које ће душе приликом васкрсења добити. Велесова књига, књига старих Словена, којима припадају и Срби, такође каже да људи после смрти добијају нова тела. Исто веровање постоји и у хришћанству, садашњој религији Срба. У Маздаизму тело није од таме већ од исте супстанце од које је и душа начињена. Оно је некада било светло и мирисно али је временом због наших грехова почело да заудара. Иранци за Нову годину облаче нову одећу. Она је симбол тог последњег тела.
- У нашој заједничкој баштини се посвећење обично изражава симболом успињања  на Свету Гору. Приближавање врху, где су Небо и Земља спојени, је повратак исконском бићу и Реду. То је повратак самом себи, основном, примордијалном и нормалном човеку. И Заратусти и Христу Бог се јавља на планини, гори. Једна  апокалипса из парћанског времена говори да ће се „праведници и поборници истине“ на крају времена повући у једно планинско уточиште. У српском народу постоји предање да су врхови брда и планина станишта божанстава. Као и стари Иранци и стари Срби су на врховима брда и планина градили храмове и светилишта.
- Стари Иранци и Срби су одржавали заједничке обеде, на које су позивани сви, од цара до најнеугледнијег сиромаха. Приликом тих обеда је изношена храна која је претходно благословена. Име те хране је Кхорешт, што је етимолошки исто са именом за хлеб и вино којим се хришћани причешћују, Еухаристија. Заједнички обеди постоје и данас у Исламу и Хришћанству.     
- Заратустра је био окружен псима, као и највећи српски светац Свети Сава вуковима који су његови хртови. У заратустријанизму постоји обичај сагдиде – телу умрлог се припушта пас, јер се верује да он разгони демоне. Српски народ верује  да вукови гоне, хватају и тамане ђаволе. Бринути се о псу у Маздаизму се сматра  добрим делом. Ми имамо причу да је Бог жени која је требала да умре опростио све грехе и да ју је оставио у животу јер је нахранила кују која се оштенила.
- За старе Иранце болести и смрт су Ђаволово дело. Болест је само спољни знак присуства неког нечистог духа у човеку. Најделотворнија медицина је „Божанска реч“ пред којом бежи болест, бежи демон, а такође и греси, духовни узроци тих болести. И у српском народном предању изазивачи болести, неплодности, беде и сваке несреће јесу разна демонска бића. И за Христа је излечење било истеравање зла, демона. Он се  такође служио Божанском речју, тј. молитвом, за њихово истеривање.
-Земља је после Ахримановог упада била подељена на седам мистичних округа (кешвара), као што је и Митрино небо имало седам мистичних равни. Сакрална баштина подучава о Седмострукој удаљености човекове душе, која живи у материјалној природи, од божанске душе. Човек је низ седам кругова пропадао у материјално бивство и мора да се врати кроз седам кругова. Срби верују да је Бог створио седам небеса, свако са по једним вратима и једним Анђелом чуварем. У српским народним причама читамо о седам мора и седам гора које јунак мора да пређе да би стигао до силно жељеног одредишта.
- У Авести пише да је некада (у златном добу) постојало 9 мостова. На крају златног доба осам мостова је порушено. Остао је само Чинвад (Серат). Преко њега прелазе душе, он повезује видљиви и невидљиви свет, Небо и Земљу, материјалну  и духовну креацију.Он је за праведнике девет копаља широк те га они лако прелазе и одлазе у Рај,  док је за грешнике попут оштрице бријача, па стога падају у Пакао. Срби верују да Арханђео Михаило односи људске душе пред пакао. Грешне душе га прелазе преко длаке па падају у зажарени катран, а праведне преко брвна стижу у Рај. У српским народним причама помиње се Сира ћуприја, висока и као длака танка ћуприја на ономе свету, преко које душе умрлих треба да пређу да би дошле у рај.
-Заратустријанци везују танак бели појас који се плете од 72 беле вунене нити и који се обавија три пута око тела, тако да има два чвора напред и два чвора позади. За Иранце као и за Србе завезак и чвор имају магијску снагу. Наиме завезивањем се завезују демони, они остају у завеску или чвору, а кружном линијом се штити простор и све што је у њему од спољашњих напада демона који проузрокују болест и смрт.
- за старе Иранце међе су биле свете и неприкосновене. Они који би их нарушили завршили би у паклу. Исти значај имају и у српском народу, па се верује да  свакога ко их оскрнави чека страшна казна и проклетство.
-у древном Ирану није било дозвољено оплакивати мртве јер су веровали да душе преминулих на ономе свету сналазе муке које су једнаке мери суза за њима проливених. Исто веровање постоји и код Срба. Сузе пеку покојника на оном свету и земља му је тешка. За малим дететом такође не треба плакати како се на другом свету не би купало у врелим сузама.
-Стари Иранци су сипање воде у вино, и уопште кварење вина, сматрали великим грехом. Они који чине тај грех одлазе у пакао. Исто веровање постоји код Срба.
- И Иранци и Срби верују да је Бог створио Анђеле пре људи, да му помогну у стварању света. Анђела има много, колико и људи, јер сваки човек приликом рођења добије свог анђела чувара (на старом персијском фравашије, које су истовремено и душе праведника). Они су посредници људским душама код Бога. Када човек умре, анђео прати његову душу и брани је на Божијем суду.
- У старим иранским рукописима можемо прочитати да јужни ветар дува од стране Бога, а северни од стране ђавола. За Србе је јужни ветар, такође, добар знак, а северни ветар лош. Ако дува јужни ветар за време рата, победиће Срби, а ако дува северни, Турци, тј. непријатељ.
- И Ирански и древни словенски календар су исти. Такође, и древна подела дана на пет делова, када се врше молитве, нашла је своје место и у Исламу и у Хришћанству. У вези тога постоји једна занимљивост. Наиме, први део дана, од зоре до поднева Заратустријанци зову Хавани. Свештеници су рано ујутру, у великим аванима туцали биљке за обредно пиће Хаому. Звук тих авана обавештевао је људе да је време за јутарњу молитву, и то је порекло данашњих звона у Хришћанству.
- Аријевци су своју прадомовину напустили пре много миленијума, али је она  и даље веома присутна у колективном несвесном њених синова. Сећање на њу уткано је и у персијске и српске тепихе и ћилиме. Њихов најчешћи мотив јесте врт, односно Рајски врт, односно Аирјана Ваеђо. Очигледна је сличност шара на њима, попут Живе воде (Рајска река), Космичког дрвета, разних симбола флоре и фауне, итд. шара су које се нису мењале вековима.
- и за Иранце, као и за Србе, порекло власти је божанско. Велики ирански писац Фердоси  у свом чувеном делу Књига краљева овако пише о идеалном владару: Спречићу неваљалце да чине зло и водићу душе према светлости. Ирански  краљ је био одговоран за очување и обнављање света, он се борио са силама зла и смрти и доприносио тријумфу живота, плодности и добра. Ова борба није била само његова дужност, и најсиромашнији и најбезначајнији следбеник Заратустрин је веровао да је војник Спаситељев и да ће Бог победити преко њега. Људска душа је канал кроз који пролази божански зрак да би осветлио свет. У словенским предањима људи су такође „помоћници Богова, браниоци Земље од нечасних сила“, они заједно бију исте битке и деле исту судбину. Српско народно предање учи да „правда држи земљу и градове“.
- Херодот у својој Историји каже да су стари Персијанци своју децу учили трима стварима: да јашу коње, да гађају из лука и да никада не лажу. У српским народним песмама, мајка највећег српског јунака Краљевића Марка, свога сина куне својим млеком да не слаже, јер му је боље да изгуби своју главу, него да огреши своју душу.
- Храмови ватре као и хришћанске цркве, за основу имају крст у квадрату. Крст, симбол старији од сваке религије, симбол вечитог и потпуног света, повезује хоризонтално са вертикалним, Земљу са Небом, време са вечношћу, природу са натприродним, симбол светлости, представа духа који свакодневно бива распет у свету простора-времена, душе свих бића светлости закованих у материји, један је од оних симбола које су синови светлости понели из своје арктичке прадомовине и чијом контемплацијом бивају свесни свог порекла, дужности и одредишта.
Као што смо рекли бројне су сличности у иранској и српској традицији и само њихово набрајање одузело би још много времена. Стога ћемо се ми, за крај, вратити још једном нашем највећем и најзначајнијем празнику – Новој години, и његовој поруци.
У древном Ирану је постојао град посвећен прослави тог празника  „Трон Ђамшидов“, који је био сакрална престоница царства.  Гледајући његове рељефе, будимо свесни поруке коју нам наши преци шаљу, знања које покушавају и на овај начин да нам пренесу, како би нам било јасно шта нам ваља чинити да би се вратили тамо одакле смо дошли. Једанод рељефа је и Краљ са колонама представника народа коју му уручују поклоне. Краљ и народ су два пола бивства и оба пола су сакрална, оба су очитовање Божанског лица: Краљ је један а народ је мноштво. Животиње, биљке и многе друге ствари које народ носи као поклон, представљају садашњу, материјализовану природу коју је човек срозао са собом када се материјализовао, и коју мора да начини лепшом, праведнијом, племенитијом, коју мора да продухови и поврати у њено прастање. Синови Божији, који су сада мноштво, крећу се ка свом циљу, Краљу, односно Богу, до кога могу да дођу само искупљењем, односно култом, жртвом, сакралном мишљу, речју и делом, службом-просветљени човек ће просветлити природу и тако се дивинизовати.

ЛИТЕРАТУРА

Ахмад Нури, Данеш пезешки дар Авеста, рад доступан на http/derafsh-kavivani.com/parsi
Борхан Ебнјусоф, Никукари, Дадодахеш дар Иране бастан, Техран, 2537. шаханашахи.
Др Ђахангир Ушидари, Данешнемеје Маздајасна, Техран 1381.
Др. Мобед Сохраб Ходабакхши, Пезешки дар Иране бастан, Техран 1376.
Др. Рахим Афифи, Асатир ва фарханге Ирани дар невештехаје пахлави, Техран 1374.
Др. Рахим Афифи, Ардавирафнаме ја бехешт ва дузакх дар ајине Маздајасна, Техран 1372.
Др. Фарханг Мехр, Дидие но аз диние кохан; Фалсафеје Зартошт, Техран 1384.
Ебрахем Пурдавуд, Саошијанс, Техран 1306.
Ебрахем Пурдавуд, Фарханге Иране бастан, Техран 1380.
Мехрадад Бахар, Пажухеши дар Асатире Иран, Техран 1375.
Мехрдад Мехин, Дине бехи; Фалсафеје дине Зартошт, Техран 1380.
Мехрдад Мехин, Дине Маздаји, Техран 1364.
З. Фатхерази, Ентебагхе јалда ва крисмас, рад доступан на интернет часопису Мађалеје Ираншенаси.
Хашем Рази, Авеста, Техран 1380.
Хашем Рази, Гахшомари ва ђашнхаје Иране бастан, Техран 1371.
Хашем Рази, Данешнамеје Иране бастан, 1-5, Техран 1381..
Шахин Кавијани, Пишине пезешки дар Иране бастан, рад доступна на http/derafsh-kavivani.com/parsi

Асов Александар, Словенска астрологија, Београд 2003.
Бенвенист Емил, Речник индоевропских установа, Сремски Карловци – Нови Сад 2002.
Бидерман Ханс, Речник симбола, Београд 2004.
Васиљев Спасоје, Словенска митологија, Србобран 1928.
Велесова књига
Генон Рене, Симболика крста, Чачак – Београд 1998.
Ди Бреј Пол, Заратустра и преображење света, Сремски Карловци – Нови Сад 1995.
Дугин Александар, Ново Хиперборејско откровење, Београд 1999.
Евола Јулујус, Размишљања о врховима, Београд 2004.
Елијаде Мирча, Историја веровања и религијских идеја, 1-3, Београд 1991.
Јовановић Бојан, Магија српских обреда, Ниш 2001.
Европска идеологија, Београд 2004.
Калајић Драгош, Упориште, Београд 1970.
Кулишић Шпиро, Из старе српске религије, Београд 1970.
Кулишић Ш., Петровић П. Ж.; Пантелић Н., Српски митолошки речник, Београд 1998.
Лукић М., Златковић И., Антологија народних песама о Марку Краљевићу, Београд 1996.
Николаевна Велецкаја Наталија, Многобожачка симболика словенских архајских ритуала, Ниш 1996.
Нови завет
Одри Жан, Индоевропљани, Сремски Карловци 1990.
Петровић,Сретен Српска митологија, Систем српске митологије, Ниш 1999.
Стефановић Караџић Вук, Етнографски списи, Београд 1972.
Хамваш Бела, Sciencia Sacra, Београд 1999.
Херодот, Историја
Цермановић-Кузмановић Александрина, Срејовић Драгослав, Лексикон религија и митова древне Европе, Београд 1996.
Чајкановић Веселин, О магији и религији, Београд 1985.
Чајкановић Веселин, Стара српска религија и мигологија, Београд 1995.
Чајкановић Веселин, О српском врховном Богу, Београд 1941.
Шевалије Жан, Гербран Ален, Речник симбола, Београд 2004.